Суровост поступка инквизиторских судова
„Срећни ли су народи који имају досадну историју.“ Ш.Монтескје
Када на ред дође питање „Инквизиције“ и инквизиторских судова подразумева се да следи страствена полемика о оправданости ове средњовековне установе. Прве асоцијације које се јављају код већине присутних су верски фанатизам, ломаче, мучење. Док се о нехуманом поступку инквизиторских судова говори у прошлом времену са горућом жељом да се тако нешто више никада не понови, Емил ван дер Векен наглашава да ће овај проблем бити актуелан још неко време. У свом делу Библиографија Инквизиције из 1963.године говори о развоју и утицају Инквизиције, која је са собом однела више хиљада живота од којих су многи били млади, оштроумни и генијални људи који су оптужени за злочине богохуљења и јереси. Постојана мржња према људима који су се бавили до тада неистраженим пољима науке резултирала је да исти буду проглашени за вештице и чаробњаке и спаљени на ломачи. То је била трагична судбина многих савременика озлоглашених инквизитора попут Томаса де Торквемаде, за којег историчари да је одговоран за око 2.000 спаљивања на ломачи.
Римску инквизицију установио је папа Гргур IX булом Ille humani generis у 13.веку. Оформљен је црквени суд чији је најважнији циљ био да искорени сва веровања или обреде који нису били у складу са хришћанском вером. Међутим, временом су отишли корак даље и кажњавани су и они који су показивали и најмање знакове одметништва од црквене дисциплине.
Средином 13.века је допуштена примена тортуре у истражном поступку што је означило почетак примене нељудских, окрутних начина добијања признања. Дакле, тортура је постала легализована и уведена у редовне законске токове. Признања која су стечена на овај начин коришћена су на судовима. Коришћење тортуре је постајало све масовније, а томе је допринело и успостављање „државног мучитеља“ као новог занимања. Он се за то занимање школовао и обучавао. Осим тога радило се и на осмишљавању нових метода мучења које су бруталност подизале на незамислив ниво.
Ове слике приказују једноставније методе мучења. Сложенији облик мучења био је „Стрападо“. Руке оптуженог су биле везане иза његових леђа и за конопац закачен за таваницу. То би довело до неподношљивог бола и ишчашења рамена. Уколико не би признао кривицу, на ноге би му закачили тегове.
У Шпанији петнестог века, инквизиторски судови су се налазили у градовима попут Севиље, Барселоне, Валенсије, Гранаде и Кордобе. „Врховни савет Инквизиције“ подигнут је на ниво највиших државних институција и добија на великом значају нарочито када на његово чело долази Томас де Торквемада. Инквизиторски поступак био је тајан. Против оптуженог је могао сведочити свако, па и највећи криминалац. Осумњичени није имао право знати имена сведока. Он је морао говорити истину и откривати своје саучеснике. Сваки инквизиторски суд је имао два или више инквизитора, три писара, једног до два благајника, два стражара, једног хирурга, једног доктора, једног судију за одузимање имовине… Поред физичке тортуре, осумњичени су били подвргнути и психичкој тортури која је почињала већ од дана кад су позвани да се обрате суду јер у самом позиву није наглашен разлог ове обавезности. Казна која се најчешће изрицала је била одузимање имовине оптуженог и свих његових сродника и стављање у затвор оптуженог. Они који би били упорни у свом учењу или уколико не би признали кривицу били би спаљени на ломачи, док су они који би се искрено покајали били задављени па тек онда спаљени. У случају да се након нечије смрти утврди да је био јеретик, његово тело би се откопало и потом спалило.
Након обавезне проповеди јавно се читала пресуда на градском тргу у присуству великог броја људи. Осуђени је, по правилу, имао посебно одело које је означавало његову кривицу.
Поред очигледне суровости овог поступка постојали су и они који су сматрали да је инквизиторски поступак био оправдан па чак и правичан. Проф. Бенасар оправдава инквизиторе речима да они нису религиозни фанатици него угледни и савесни државни службеници који поседују диплому грађанског и црквеног права. Међутим, у прилог томе не иде чињеница да се скупи и по неколико десетина притужби против једног инквизитора. Осим тога, чињеница да је први циљ инквизиторског поступка и смртне осуде било застрашивање народа и то на прилично бизаран начин није у складу са сликом коју нам презентује проф. Бенасар и други, цркви одани историчари. Сматра се да су шпански инквизитори изрекли 340.592 пресуде, од којих је 31.912 осуда на ломачу и 17.659 осуда изречених у одсутности.
Из инквизиторског поступка издвојене су и данас прихваћене неке добре одлике, али исто тако су сурови методи мучења који су примењивани у оквиру поменутог поступка послужили као инспирација у најмрачнијим периодима светске историје.
Јелена Фрљановић