К-поп, као једна од димензија такозваног ,,корејског таласа”, је аудио-визуелни феномен настао крајем двадесетог века, а данас ужива велики број пратилаца и обожаватеља широм света. Уколико вам музички правац и  није познат као такав, ,,Гангнам стајл’’, као потенцијални  разлог проширења његовог утицаја изван граница Јужне Кореје, засигурно никога није заобишао те 2012. године.

Ова индустрија представља један од основних ,,извозних производа’’ земље у којој је настала, значајан аспект њене економије, али и својеврсну идеологију за младе људе на шест насељених континената. Захваљујући друштвеним платформама, медијима и свим другим благодетима 21. века, популарност к-попа је у сталном порасту.

Међутим, како би се одржала у условима опште хиперпродукције у музици, к-поп индустрија је отишла корак даље када је у питању однос према онима који се налазе испред камера. Разноврсни облици израбљивања свакако нису непознаница у овом послу ни на глобалном плану, али постоји разлог што се увек насмешени главни актери целокупне К-Поп приче, савршених фризура, пластичних носева и до у милисекунд усинхронизованих кореографија сликовито називају ,,продавцима среће’’.

Пут до ове ласкаве титуле је дуг и почиње закључивањем уговора са компанијом која регрутује децу старости 12-15 година. Она тада постаје његов главни финансијски и музички покровитељ, обезбеђује му смештај, храну, часове певања, плеса, психолошке третмане али и мноштво правила понашања, строг механизам контроле радног и приватног аспекта његовог живота. Када, након одређеног времена, дете постане идол, како се популарно називају чланови музичких група у овој индустрији, оно има обавезу да надокнади све трошкове које је компанија имала у вези са њим. Тај процес траје неколико година, и према уговору свакако треба да се заврши у моменту када дође до такозване ,,тачке преламања’’- тада се приходи изједначавају са расходима;  идол је исплатио дуг и сада постаје само страна у радном односу са компанијом. У стварности, међутим, чланови појединих група проведу и деценију на сцени исплативши за то време и двоструки износ својих дугова.

Закључујући уговор идоли пристају на све његове одредбе, али он сам је унапред састављен, а могућност преговарања приликом закључивања је готово непостојећа. Они приступају уговору који су дужни да поштују, а у супротном се према њима примењују предвиђене санкције. Клаузулама уговора се омогућава компанији да га откаже онда када она то жели, а без упозорења или оправданог разлога (отказни рок је мисаона синтагма) као и да примора другу страну на обнову уговора по његовом истеку (санкција за кршење ове одредбе је исплата двоструког износа дуга).

Очигледна несразмера у правима и обавезама двеју страна пролази несанкционисано, у оази к-поп индустрије не постоји примена прописа уговорног права. Покушаји да се стане на пут оваквом оглушивању о било какву регулативу и макар делимично изједначе преговарачке позиције компанија и ,,продаваца среће’’ су ограничени на спорадичне судске спорове и захтеве Јужнокорејске трговинске комисије о имплементацији измена за најспорније одредбе уговора. Однос, међутим, остаје исти – улазница за к-поп индустрију плаћа се добровољно, али много тога у оквиру ње се постиже путем притиска. По томе се она и не разликује много од опште позиције радника у великом броју индустрија широм света. Мало која од њих, међутим, има толики број својих купаца среће који плаћају за осмехе, савршене фризуре и пластичне носеве својих идола.

Ана Јовић

Број прегледа чланка: 1.510