Студенти права су након испитног рока често у ситуацији да им је стручне литературе „преко главе“ и желе да се опусте читајући нешто што нема везе са правом. Тада се окрећу романима, психологији, песмама… Међутим, поставља се питање колико смо ми заиста у могућности да се дистанцирамо од права као појаве с обзиром да је оно део нашег свакодневног живота, а професионална деформација коју временом стичемо омогућује нам да у свему видимо једну потпуно посебну димензију – правну димензију.

Баш када сам се нашао у таквој ситуацији, асистент Иван Милић предложио ми је ову сјајну књигу. Прилично сам сигуран да је у том тренутку то било идеално решење мојих проблема, јер је представљала помирење између мојих обавеза за читањем стручне литературе и жеље за читањем психологије.

Пре свега, желео бих да разјасним назив књиге „На белом хлебу“. Некада су бели хлеб куповали богати људи, док су се сиромашни морали задовољити такозваним „народним хлебом“ (црним или полубелим). На први поглед би се могло претпоставити да овај израз означава господски живот. Међутим, стање је сасвим супротно. Постојао је обичај да се осуђеницима на смрт, уочи извршења казне, даје најбоља храна – бели хлеб. Овај назив заиста јесте у складу са радњом ове књиге. Ради се о списима осуђеника на смрт.

Књига описује период између изрицања и извршења пресуде, који траје отприлике 6 недеља. Тај период је такође и период у ком се осуђеник може помиловати. Осуђеник на самом почетку књиге, када му је пресуда изречена полази од става да је свакако боља смртна казна од доживотне робије. Да су мање муке бити обезглављен на тргу него цео живот провести у затвору. Делује као да своју судбину прихвата прилично добро. Међутим, како време одмиче, полако почиње да мења свој став. Осуђеник описује своје непроспаване ноћи и образлаже да је смртна казна много већа казна за друштво него за појединца, и нада се да ће његови списи послужити судијама да виде шта се то дешава у глави једног осуђеника на смрт. Између осталог, каже да се једном смртном казном убија више људи – његова мајка (која је стара и коју неће имати ко да издржава), жена (која је болесна и смрт јој је извесна) као и ћерка (због које највише жали).

Књига својим детаљним описима психичког стања овог човека омогућује читаоцу да се стави у његову ситуацију и осети оно што је он осећао, барем у делићу. Читајући страну по страну, напетост и тензија расту како код осуђеника, тако и код читаоца, а до врхунца долази пред само извршење казне. Веран приказ тога јесту последње реченице осуђеника у којима он изражава неверицу и негодовање да ће његов живот ускоро бити угашен, и моли за помиловањем.

Како бих избегао ризик да вам откријем превише и тако ускратим уживање и неизвесност које ћете осетити при читању књиге, сматрам да је речено таман толико да вас за књигу заинтересујем. У нади да сам у свом циљу успео, надам се да ћете своје утиске о прочитаном поделити са нама.

Срећно читање! 🙂

Стефан Иветић

 

Број прегледа чланка: 3.523