У пролеће 1939. године, свет уместо да ужива у благодетима новог буђења природе, престрављено је чекао и слутио нови рат . Био је то свет који је и даље видао ране из Првог светског рата. Тог пролећа никоме није било до висибаба, лала и цвркута птица. Ваздух у Европи и целом свету није био испуњен мирисом пробуђене природе, набујале траве и процветалог цвећа, већ стрепњом, страхом и напетошћу. Људи су панично предосећали да ће убудуће осећати само мирис барута и да ће баш тај барут одлучивати да ли ће они уопште ваздух удисати. Био је на помолу рат, најстрашнији до сада.

Баш тог пролећа, наш велики писац Иво Андрић добио је задатак да Краљевину Југославију покуша да спасе од овог ужаса. Можда овај задатак не би био толико страшан да успех ове мисије није зависио од воље и жеља тада најомраженијег човека на свету, Адолфа Хитлера.                    

Иво Андрић није био само писац, већ и дипломата. Своју дипломатску каријеру је започео 1921. године када је постављен за вицегувернера Генералног конзулата Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у Њујорку. Његова дипломатска каријера је одлично напредовала и он је 1937. године изабран за помоћника министра иностраних послова. Тада није ни слутио да ће две године касније бити изабран за опуномоћеника министра иностраних послова. На дужност је ступио 10. априла 1939. године. Чекао га је страшан задатак: сусрет са човеком ког се плашио цео свет.

Наш писац је стигао дан пре Хитлеровог рођендана који су Немци већ увелико прослављали као државни празник. Помало апсурдно и иронично, први призор који је угледао била је ломача на којој су немилосрдно спаљене књиге. Милиони речи су претворени у пепео, а од мисли преточених у изузетна књижевна дела остало је само згариште које симболично представља шта ће остати иза Хитлера након краха његовог Рајха. Био је то врло трауматичан догађај за једног писца и непријатан почетак посете тадашњој најозлоглашенијој земљи на свету.

Након неколико дана, одиграо се сусрет са Хитлером, сусрет у ком је Андрић морао да остане присебан упркос чињеници да је испред њега човек који себи даје за право да одлучује о судбини целог света. Колико је мучан био овај сусрет најбоље говори Андрићев запис да је Немачка највећа мука његовог живота. Наш писац је Хитлера описао као „човека који више верује својим идејама и предрасудама него самом себи.“

Андрићев мандат је обележила грчевита борба највиших југословенских званичника да кроз неутралност својој земљи, опустошеној и ојађеној претходним ратовима, обезбеде мир.
Међутим сви напори кнеза Павла да смилује Хитлера, кога је излуђивала кнежева неодлучност, су били безуспешни. Ни петочасовни разговор у Берлину није помогао; Хитлер је јасно рекао да жели да Краљевина Југославија приступи Тројном пакту.

Андрићева улога временом постаје све мања и своди се само на формалност. Он схвата да је време да поднесе оставку и то чини први пут 21. фебруара 1941. године, али то није званичан крај његове дипломатске службе. Његова агонија проузрокована тиме што је био приморан да се бави нечим што се коси са његовим моралом, окончана је 6. априла 1941. године.

Он је тада заједно са још двеста једним званичником депортован у Констанц уз гаранције да ће бити пребачени у Швајцарску. Међутим цела група је враћена у окупирани Београд.

Андрићева мисија се завршила неуспешно по Краљевину Југославију, али не толико неуспешно по њега самог. Он је успео да сачува своју част тако да комунисти нису могли да га оптуже за издају. Ни данас нико не може да га оптужи да је издајник. Андрић је успео да се уздигне и да се не укаља у временима када су многи своју част давали у бесцење након прве претње.

Нина Цигановић

Број прегледа чланка: 2.940