Колико данас кошта част?

Често упитамо себе ово питање, али некако немамо храбрости да увек и одговоримо на њега. Иако се на први поглед питање части и угледа чини сувишно и неоправдано у данашње време, када сви живимо „брзим“ животима, када сви трче за пословима, каријерама, успехом, а мање пажње обраћају на моралну и етичку узвишеност, убрзо се схвата да није баш сасвим тако. Част и углед као вредности које почивају на праву човека на достојанство и поштовање личности, заштићени су међународним актима, Уставом РС и законима и представљају највредније што он заправо и поседује.

Ако вам се ово чини помало чудним, хајде да се вратимо у прошлост. Још у античко време, духовне врлине и узвишеност човека далеко су се више цениле од материјалног света. О томе нам сведоче примери као што је античка Грчка где су филозофи сматрани најпозванијим да управљају државом и друштвом, или стари Рим где је важила максима Quisquis praesumitur bonus; et semper in dubiis pro reo respondendum, односно претпоставка о доброти и часности сваког грађанина, где се у случајевима сумње у судском постпуку, одлучивало у корист оптуженог. У том маниру се развијао и средњи век где су дата реч, војничка част и образ значили све. Тако је рецимо и вазална заклетва деспота Стефана Лазаревића довела у ситуацију да спаси живот свог доскорашњег непријатеља султана Бајазита у бици код Ангоре 1402. године, све зарад очувања датог обећања о служењу. Управо и због саме судбине какву је Србија доживљавала вековима, где је наш народ углавном вековима био лишен свега материјалног, јасно је да је очување нематеријалних вредности дубоко уткана у српски национални дух.

Све ово врло је битно разумети да би се разумео и наставак приче. Наиме, 2012. године, “клевета“ је декриминализована Законом о изменема и допунама Кривичног законика. Постојао је и први нацрт, по коме би и кривично дело „увреда“ било декриминализовано, али дошло је до одређеног компромиса. У објашњењу оваквог чина, без претеране аргументације писало је да је то учињено „на захтев стручне јавности, великог броја невладиних организација и новинарских удружења“. Аргумент је такође био и „тешкоћа обављања новинарског посла, због страха од високих новчаних казни“ које су биле предвиђене за ово дело. Занимљиво је да је овај чин оправдаван коначним укидањем кажњавања за чињење „вербалних деликата“, иако законодавац није узео у обзир да се увреде и клевете могу учинити рецимо писмено или гестикулацијом. Дакле, несумњиво су се овде у друштву створила два табора – они који заговарају апсолутну слободу изражавања науштрб заштите части и личности, и ових других који сматрају да слобода изражавања итекако има своја ограничења. Тако на пример, чак ни Европска конвенција о људским правима не претпоставља апсолутну слободу изражавања у чл. 10 ст. 2., већ наводи – „коришћење ових слобода (слобода изражавања – прим.аут.) повлачи за собом дужности и одговорности, оно се може подвргнути формалностима, условима, ограничењима или казнама прописаним законом…“.

Потезом декриминализовања клевете доказано је и да је Србија као претендент на место чланице у Европској унији, почела у своје законе да преноси све више тзв. „правних трансплантата“ како би „европеизовала“ и модернизовала своје право, не осврћући се на чињеницу да ниједна чланица ЕУ заправо није укинула ово кривично дело (осим Хрватске, која га је прво укинула, а потом вратила као кривично дело „срамоћења“).

Једина заштита која се жртви клевете данас у Србији нуди је грађанскоправна заштита, чија је последица новчана накнада нематеријалне штете. Међутим, случај повреде добра части и угледа није материјално питање, па тако не може ни бити задовољено просто новчаном надокнадом. Већина критичара ове измене КЗ, а међу њима и проф. др Бранислав Ристивојевић који се овом темом опсежно бавио у свом научном раду, слаже се да једино задовољење за начињену штету части и угледу оштећени може наћи у кривичноправној санкцији, као и моралној осуди починиоца од стране друштва. У супротном, неко ко има много новца хипотетички би могао некажњено да лаже, клевеће и плаћа одштете у недоглед.

Наводе критичари још и да су част и углед једине вредности које човек поседује за живота, али и дуго после смрти. Јер, да није тако, рехабилитација личности из прошлости као што је Драгољуб Михаиловић којима је на неки начин учињена неправда не би била могућа, а онда не би било смислено ни постојање Закона о рехабилитацији. Тако је и многим српским ратним ветеранима које је такође задесила тужна судбина, а међу њима и војводу Петра Бојовића, мало шта после рата остало осим војних одликовања за херојска и часна дела.

Зашто је све ово данас битно? Евидентно је да ће осим клевете, и увреда у скорије време бити предмет расправе о декриминализацији, а све зарад омогућавања неограничене слободе изражавања, слободе мишљења и слободе делања. Питање је да ли српско друштво, или уопште било које друштво са укорењеним вредновањем нематеријалних богатстава човека, треба да се у свеопштем маниру глобализације креће ка фетишизацији слободе изражавања по сваку цену, или треба да обрати пажњу и на духовне вредности и заштиту части и угледа? На вама је да одлучите.

Срђан Хромиш