Пре нешто мање од 150 година, Владимир Јовановић, новосадски новинар, поставио је чак два ономастичка преседана: сина је назвао Слободан, а ћерку Правда. Први српски Слободан био је правник, историчар и политичар, потпредседник Министарског савета Краљевине Југославије, аташе у посланству у Цариграду, професор Београдског универзитета, a касније и ректор. Кооснивач је Српског културног клуба. У влади у избеглиштву је служио у два наврата као потпредседник и једном као председник. Након окончања рата, као велики противник комунизма, у одсуству је осуђен на 20 година робије. Без обзира на то што је званично постао апатрид, што су његове књиге законом забрањене, а имовина конфискована, његов углед остао је веома висок у европском друштву, те се чак наводи и да је консултован приликом израде устава Пете француске републике. Умире у Лондону, 1958. Његове књиге се нису штампале до 1990.

Окружни суд у Београду је 2007, на основу Закона о рехабилитацији, усвојеног 17. априла 2006, донео одлуку којом је поништена пресуда Војног већа Врховног суда ФНРЈ од 15. јула 1946, којом се Слободан Јовановић лишава слободе на 20 година, са принудним радом, грађанских и политичких права у трајању од 10 година, држављанства и целокупне имовине. Суђено му је за ратни злочин као председнику југословенске краљевске избегличке владе у Лондону, од 11. јануара 1942. до 26. јуна 1943, када је вршио и дужности заменика министра војске у отаџбини. У спроведеном поступку против Јовановића била су погажена основна људска права и принципи владавине права: право на одбрану и двостепеност поступка. Његови посмртни остаци су ексхумирани 2011, а сахрањен је 10. децембра исте године у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.

Један од најцитиранијих текстова Слободана Јовановића је онај о полуинтелектуалцу, из књиге „Један прилог за проучавање српског националног карактера“, чији фрагмент преносимо: „Узимајући га у његовом најпотпунијем и најизразитијем виду, полуинтелектуалац је човек који је уредно, па можда чак и с врло добрим успехом свршио школу, али у погледу културног образовања и моралног васпитања, није стекао скоро ништа. Било услед његове урођене неспособности или због мана школског система, он није добио подстрека за духовно саморазвијање. Он уопште духовне вредности не разуме и не цени. Он све цени према томе, колико шта доприноси успеху у животу, а успех узима у чаршијском смислу, дакле, сасвим материјалистички. С осталим духовним вредностима одбацује и моралну дисциплину, али не сасвим, јер прекршаји те дисциплине повлаче кривичну одговорност. Ипак и у моралном, као и у културном погледу, он је у основи остао примитивац. Неомекшан културом, а са олабавелом моралном кочницом, он има сирове снаге напретек. Школска диплома, као улазница у круг интелигенције, дала му је претерано високо мишљење о себи самом. У друштвеној утакмици тај дипломирани примитивац бори се без скрупула, а с пуним уверењем да тражи само своје право, које му је школа признала. Он потискује супарнике немилосрдно као да не би били жива бића него материјалне препоне. Он је добар „лакташ“ – израз један који је продро у општу употребу једновремено са појавом полуинтелектуалца.“

Међу његовим најзначајнијим делима су: Апис, Друга влада Милоша и Михаила, Држава, Дводомни систем у нашем уставу, Енглески парламентаризам, Фрањо Рачки и југословенска мисао, Јован Хаџић, Југословенска мисао у прошлости и будућности, Макијавели, Наш Волтер, Никола Пашић, О српском националном карактеру, О суверености, Основи правне теорије у држави.

Никола Ћирић

Извор: Новости, Време, РТС

Број прегледа чланка: 2.743