Победници пишу историју
Прошло је 99 година. Тај непун век изменио је људско друштво и саму природу у толикој мери да на први поглед не изгледа као да живимо на истој планети. Чини се да када бисмо данас сели у временску машину и вратили се у ту 1918. годину, да бисмо једва назирали обрисе онога шта данас познајемо и сматрамо нормалним. Толико нормалним и обичним да просто не вреди ни трошити речи на то. Па ипак, видели бисмо живот, очима човека, младог или старог. Човека чије су очи пуне призора недавно завршеног највећег сукоба познатог тадашњем свету.
У месецу иза нас, још једном је обележена победа снага Антанте у „Великом рату“. И ове године су положени венци, испаљени почасни плотуни и изречене велике речи. И ове године смо на тај један дан чули толико о патњи која је тих година погодила човечанство, рату, болестима, херојима, њиховим великим делима која и данас живе кроз нас и многе друге ствари. И ове године је то трајало један дан, а након тога, све по старом. Тренуци националног поноса су постали управо то – тренуци, сведени на пар датума у току године када сви чујемо те мотивационе поруке од којих „застаје дах“, ставимо маске и правимо се да је осталих 360 дана савршено. Правимо се да не живимо у ери глобалних сукоба, економских криза и неправде свуда у свету. Некада се чини као да рат није ни престао већ да је само променио облик. Зато се морамо запитати да ли је довољно то што победници пишу историју или би потпуно задовољење правде дошло када би победнци писали и будућност? Па ипак, верујем да докле год постоји трунка сећања на време великих победа, нисмо сасвим изгубљени. Докле год нас макар успомена обасјава попут најудаљеније звезде на тамном ноћном небу, никада нећемо бити изгубљени у потпуном мраку. Народ који има историју, има и будућност!
У железничком вагону код Париза, 11. новембра 1918. године, Немачка је капитулирала и у 11 часова, 11. дана, 11. месеца, потписала примирје са победницима рата. Тај вагон је био уништен за време Другог светског рата, али је урађена реплика која се и данас чува. На вагону су истакнуте заставе земаља победница у Првом светском рату, међутим, након Другог светског рата, француске власти и државе Антанте су одбијале да на вагон окаче југословенску комунистичку заставу са звездом петокраком и то је тако трајало све до 2009. Њихово образложење је било просто – никаква Југославија није била победница у Првом светском рату и држава измешана између поражених и победника у том рату, на чијем челу су се од 1945. налазили поражени преобучени у комунистичке одоре, не заслужује да се њена застава нађе на тако значајном месту. Коначно, током специјалне церемоније 2009. године српска застава је након 63 године враћена међу победничке где и данас стоји и подсећа кроз шта смо све прошли. Не само ми већ цео свет. Подсећа, али и даје разлог да верујемо у боље сутра.
Колико год вам се чинило да пролазимо кроз мрачни период, сетите се да смо увек били на страни победника. Сетите се натписа „Буди хуман као што је Србија била 1878.“ испред седишта Црвеног крста. Сетите се многих других великих људи и њихових заоставштина које су нам оставили. Сетите се да наша победа можда није увек толико очигледна, али када се прашина спусти, наша победа је она најважнија. Сетите се да смо ми ти који су успели да остану људи у мору звери. Сетите се, да бисте имали о чему да причате унуцима. Сетите се да бисте писали историју. Пишите историју да бисте писали будућност.