„Харви, твој живот је да мушкарци желе да буду ти, а жене желе да буду са тобом“ је реченица којом једна од многих девојака адвокатског Џејмса Бонда описује главног лика серије „Suits“. Иако је квалитет епизода опао, а радња све више попримила карактеристике шпанске серије, чињеница остаје да су „Два лица правде“, како ју је назвала редакција Б92, једна од најпопуларнијих серија које тренутно можемо гледати на малим екранима. Многи средњошколци, који размишљају о уписивњу правног факултета, маштају о животу какав води најбољи њујоршки адвокат, увек беспрекорно обучен у одела Тома Форда и за воланом најбољих аутомобила.  Да бисмо разбили митове о адвокатском позиву, који су се раширили уз популарност ове серије, испитали смо неколико младих правника, затраживши да нам испричају своја искуства и упореде живот фиктивних адвоката са животом оних који су се у стварном животу одазвали овом позиву.

Иако је серија прилично прецизна у погледу оних лоших страна посла, на пример, радног времена које траје од 8-18, великог притиска и одговорности коју посао носи са собом, на жалост, оне лепе су много мање гламорузне него што су приказане. Чак ни најбољи адвокати не могу бити експерти за све, за разлику од Харвија (Габриел Махт), за којег се чини да је најбољи у свему чега се лати, од уговора, преко патената, па до кривичног права. У стварном животу, адвокати се чешће специјализују за одређену грану права, а понекад се запошљавају и консултанти из различитих области. Правници практичари су, такође, везани и кодексом понашања Адвокатске коморе, тако да кршење правила и не-баш-етичко понашање које можемо видети у серији највероватније не би прошли.

Осим овога, случајеви никада не трају кратко као што је то приказано у серији, већ се могу одужити годинама, а у Америци се канцеларије утркују за сваког талентованог студента, тако да не постоји ниједна која запошљава само са Хaрварда. Код нас ово правило не важи, а још једна ствар на коју утиче географија је та да нећете провести много времена истражујући преседане. Заправо, нећете га проводити уопште, због разлике у правним системима. Много више времена ћете провести у канцеларији него у судници, радићете на досадним, детаљним деловима случајева (поготово као приправник) и, за разлику од протагониста којима све иде на руку, нећете увек победити. Јездимир Гајић, којег је бранио Тома Фила, је осуђен на смрт, док је Фахрија Каркин, један од најуспешнијих адвоката у Сарајеву, тражио ослобађајућу пресуду за Исмета Бајрамовића, који је осуђен на 20 година затвора.

Серија је, ипак, верно пренела неке од аспеката адвокатског позива: партнери у две најјаче америчке компаније, Cravath, Swaine & Moore и Wachtell Lipton Rosen Katz, зарађују око 4 милиона долара годишње, а и драма у канцеларији је незаобилазан део посла. Стварна су и адвокатска надметања, како у судници, тако и ван ње.

Има и неких случајева који су засновани на стварним ситуацијама. На пример, епизода у којој је проблем уговора на салвети је заснована на случају Lucy vs Zehmer, када је продата фарма за 50 000 долара, по уговору који је написан у кафани, на салвети, док су обе странке биле омамљене вискијем.

У сваком случају, чини се да је најбоље оставити фиктивним адвокатима да раде ствари на своју руку и крше свако правило на које наиђу. Нама остаје да изучавамо континентално право, уживамо у серији и надамо се да нећемо видети Фернанда Чолунгу у некој од наредних епизода.

Никола Ћирић

Број прегледа чланка: 3.020