„Васкрсење“ је објављено 1899. године, након више од 10 година рада на делу, рачунајући и дуже прекиде, и одмах затим је изазвало бурну реакцију у Европи и свету. Ниједно дело се до тада није тако брзо пробило у свет, и оно је постало најпопуларније дело за Толстојевог живота.

У роману писац је критиковао лицемерје племства (и сам је био племић), искривљеност религије у корист цркве (био је екскомунициран две године након објављивање дела), неоснованост класног раслојавања, и оно чемо ћемо овде посветити највише пажње – неправди права и неморалности затвора.

Радња дела почиње у Петрограду крајем 19. века и прати мисли и дела кнеза Дмитрија Ивановича Нехљудова, развратног нежењу и земљопоседника. Једна од ретких кнежевих обавеза била је улога поротника коју је, попут других (племића и осталих угледника) невољно обављао и за то био хваљен. У пролеће, којим роман почиње, учествује у кривичном спору – оптужена је Маслова за убиство и крађу. Он је познаје и савест почиње да га мучи – имао је са њом (пре десетак година) љубавну аферу, она је остала трудна, те добила отказ, затим се одала пијанству и проституцији, па је и завршила на суду пред њим. Након главног претреса поротници су се повукли у своју собу и написали акт којим се Маслова ослобађа кривице (зиста није крива), али је због формалне грешке акта ипак била осуђена на прогонство у Сибир. Виших судова није било. Жалба се могла поднети једино Сенату или самом цару, а оба правна средства била су изузетно скупа, како и адвокатске услуге. Из овог разлога пресуде локалних судова често су биле коначне, одлучивање у другом степену било је резервисано за највише слојеве друштва. Нехљудов је искористио оба средства у корист Маслове у договору са њом, па ју је и посећивао у затвору. Ту почиње његово интересовање за затворенички живот и право уопште.

Писац у опис затвора укључује своју идеологију – затворенике приказује често као потпуно невине, надзорнике и стражаре као бездушнике, услове живота као потпуно нехумане (истраживао је затворе за време писања овог романа). Ствара се слика да сваки тип услова живота даје свој тип злочина и да иза сваког злочина не стоји појединац, него друштво које је појединцу наметнуло услове живота и предодредило га за осуђеника. Једно од кључних питања којим се Нехљудов бави јесте: шта даје за право једном човеку да се према другом опходи са таквом суровошћу из освете, с обзиром на то да овај уопште није крив (криво је друштво?!). Види се и Толстојева тежња да оне што осуђују прикаже као лошије људе од оних који се осуђују.

Како време пролази, Нехљудову се високо друштво све више гади – оно је већини наметнуло своје право на основу којег кажњава све оно што му не иде на руку. Уз то, приметио је и кнез, људима се баве управо они који људе најмање познају, који су најмање спремни на искреност и праштање. „Беше му сада јасно да све оно ужасно зло у које се уверио у затворима и тамницама, и мирна самоувереност оних који су вршили то зло, да је све то произишло само из тога што људи хоће да чине немогућну ствар: и сами зли, они хоће да исправљају зло.“

Главни мотив целог дела није ни религија, ни право, ни затвори, већ праштање – Толстојеве су мисли да би оно једино могло целокупни поредак обрнути наопачке и покренути из почетка – оздравити зле који кажњавају и оздравити зле који су кажњавани. Владајуће право ауторовог времена (суштински не другачије од актуелног) сматра за препреку оздрављења.

Толстој се сматра зачетником школе анархо-пацифизма и неке његове идеје изражене су у „Васкрсењу“, а само дело долази до нас цензурисано на преко 500 места. Након читања романа читаоцу остају два битна питања: да ли је право оправдано и да ли је заиста тако једноставно праштати?

Александар Пејић

Број прегледа чланка: 3.335