Године 80-е, када је Корнелије Сула по други пут био конзул, у Риму долази до таласа убистава, од којих су многа остала некажњена и брзо заборављена. Један случај је посебно заинтересовао јавност, пре свега због изврсног говора тада 27-годишњег Цицерона у одбрану Секста Росција, који је тужен да је убио свог оца, по имену (такође) Секста Росција, богатог грађанина из Америје у Умбрији. Одмах након убиства, име убијеног унето је у списак проскрибованих, тј. прогнаника чија се имовина према Валеријевом или Корнелијевом закону могла продати. Овакво поступање према једном од највећих и најчаснијих Америнаца, разгневило је мештане. Они шаљу ка Сули посланство од првих десет декуриона (градских сенатора) са намером да се Секстово име избрише са листе, али су се вратили у Америју без склопљеног договора, једино уз обећање Хрисогона, Сулиног миљеника, да ће се учинити шта траже. Против обећања, најбоља 3 од 13 Секстових имања придобио је Капитон, непријатељ и дужник убијеног, а остала, вредна 6 милиона сестерција, купи Хрисогон за 2000.

Син Сексто протеран је са имања, те бежи у Рим и сакрива се у пријатељској кући. Тада га тужи неки Еруције да је убио свога оца, образује се суд састављен од сенатора (први суд такве врсте, успостављен Сулином реформом) и долази до кривичне парнице, где Цицерон, и даље јавности непознат, преузима улогу одбране.

Ток спора

Еруције је говорио самоуверено и без имало поштовања према судијама. Час је седео, час се шетао и издавао налоге слугама. Када је Цицерон говорио, овај га није слушао све док није споменуо Хрисогона. Тада се узвртео, а јавност се ускомешала. Послати су гласници да јаве Хрисогону да парница не тече онако како се надао – да Сексто има одбрану, да је споменут и да ће бити речи о куповини добара.

На самом почетку говора, Цицерон велича судије и претора Марка Фанија, од њих тражи пажњу и оно што углавном тражи тужилац – да се што строже казне злочини. Објашњава разлоге који су га невели да Секста брани, пре свега његову младост и лакомисленост, а затим описује положај тужиоца и туженог на следећи начин: „Туже они, који су присвојили иметак овога човека, брани се онај, коме нису ништа осим беде оставили. Туже они, којима је убиство оца Секста Росција ишло у прилог, а брани се онај, кога је очева смрт не само растужила, него и сиромахом учинила. Туже они, који су и њега исто  јако желели заклати, брани се онај, који је на овај суд дошао са заштитном пратњом, да га управо овде пред вашим очима не затуку. Напокон, туже они за које народ жели да се на суд потерају, брани се онај, који је само још себе спасио од њихових клетих руку“.

Цицерон најпре описује околности које су довеле до спора – убиство у Риму, продаја добара у бесцење, прво покушај убиства сина Секста, а затим и тужба подмићеног Еруција којом је тражена смртна казна (за оцеубиство извршавала се зашивањем живог осуђеника у џак и бацањем у реку „како би му изненада отели небо, сунце, воду, земљу…“). Даље наводи циљеве одбране – да се Хрисогон задовољи придобијеном имовином и „да не посеже за крвљу“, а од судија тражи да одбију Еруцијев захтев.

Одбрана наводи да Сексто мотива није имао, нити у значају овог чина, нити у околностима. По томе шта се десило након убиства, пада сумња на Магна, Капитона и Хрисогона, који су стекли корист. Цицерон ограђује Сулу од било какве одговорности (иако је он добра продао!) тврдећи да су се сва злочинства десила без његовог знања. Свака тачка оптужнице по питању мотива пада  (да га је отац мрзео, да га је на село отерао, да му није никад у кућу долазио и да га је хтео разбаштинити). Тада говорник каже да очекује да ће се, према Ремијевом закону, Еруцију утиснути слово К (од calumniator – клеветник), што је била стандардна казна за тужиоца који тужбу није могао доказати и при чему је губио право да у будућности подиже нове тужбе.

Сам чин злочина Сексто није могао извести, нити лично, нити преко посредника, јер у Рим готово никад није одлазио, а према Еруцијевим наводима није никог познавао „нити на који бал отишао“, те није могао унајмити убицу. Сумња пада на Магна који је тада био у Риму и чији је поузданик први (Капитону) јавио вест (још истог дана, преваливши дуг пут).

Затим Цицерон препричава одлазак декуриона код Суле. Међу овом десеторицом био је и Капитон који је, уз помоћ Хрисогона, затворио пут посланству ка конзулу, дајући им само обећање.

Тада прелази на најосетљивију тачку одбране – Хрисогона, који је имања убијеног прибавио за ситан новац. Продаја добара била је незаконита – могла се продати само имовина оних који су прогнани и оних који су убијени у непријатељском табору (што Сексто свакако није). Добра нису ни унета у јавне објаве, те ово представља још једну незаконитост у поступку продаје имовине. Следећим речима се Хрисогону лично обраћа: „Моли те и заклиње, Хрисогоне, ако није од богатог иметка свога оца ништа за себе задржао, ако те није ни у чему преварио, ако ти је посве савесно све своје уступио, избројао, вагнуо, ако ти је одећу, којом је био покривен, и прстен с прста изручио, ако је од свега тога само своје голо тело, а осим тога ништа, изнео: нека му невину допустиш, да потпором својих пријатеља у сиромаштву живи.“

Последњим речима у парници обраћа се судијама, позивајући се на праведност, милост и величину римског народа.

Епилог

Росције је био ослобођен оптужбе. Томе је допринела Цицеронова речитост, жеља сенатора да не окаљају свој углед на почетку судијске каријере и попустљивост Сулина, који се задовољио тиме што су имања остала његовом миљенику, Хрисогону.

 

Цео Цицеронов говор (енглески језик) можете наћи на сајту perseus.

Историјски подаци преузети са Википедије.

Александар Пејић

Број прегледа чланка: 3.019