Ћирилица или latinica?
По почетку студија на Правном факултету у Новом Саду сви ми смо се изненадили употребом ћирилице у свакој врсти коресподенције и инсистирањем факултета на истој. Можда бисмо заправо требали да се запитамо зашто је ово за нас изненађење? Зашто је употреба званичног службеног писма у нашим свакодневним животима за нас постала реткост?
Употреба ћириличног писма обавеза је гарантована чл. 10 Устава Републике Србије у делу о начелима устава (“У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћирилично писмо. Службена употреба других језика и писама уређује се законом, на основу Устава.“). Примат ћирилици даје и њену употребу ближе одређује Закон о службеној употреби језика и писама, који такође уређује и службену употребу латиничног писма и службену употребу језика и писама националних мањина.
Да би се уопште разумело откуд то да се за српску државу везује ћирилично писмо, битно је разумети и историјски контекст настанка овог писма.
Прихваћено је да је ћирилици претходило стварање глагољице, чији се тачан датум настанка не зна, међутим, претпоставља се да је то још пре ширења хришћанства римским царством у 4. в. Ипак, грчки мисионари Ћирило и Методије, ово писмо су формализовали и раширили његову употребу, тако да се у суштини приписује њима. Наслонивши се на ово писмо, ћирилицу је створио Ћирилов ученик по налогу бугарског кнеза Бориса I у 9. в.
Савремена српска ћирилица створена је заслугом Вука Караџића који је уз помоћ лингвиста Јернеја Копитара и Саве Мркаља обавио реформу српског језика. Прво дело објављено на овако реформисаној ћирилици је Вуков “Српски рјечник“ из 1818. г. Вукова реформа је прихваћена у српском народу и од тада, српско писмо је прилагођено народном говору, али и удаљено од црквенословенског и других словенских језика. Занимљиво је да поред јужних и источних словена, ћирилицу и дан данас користе сви језици бившег СССР, као и Монголија.
Како питање писма никад није било одвојено од питања језика, националности и политике, са свим проблемима које је социјалистичка Југославија имала, сусрела се и са овим. Наиме, пројекат тзв. српскохрватског/хрватскосрпског језика настао је још 1850. Бечким књижевним договором, који је и био у складу са пројектом стварања Југославије, уједињавања Јужних Словена, како кроз државу, тако и кроз заједнички језик. Међутим, ћирилица је кроз историју увек била сузбијана као обележје “великосрпског национализма“, како у Аустријском царству, тако и за време злочиначке Независне државе Хрватске, па и у послератним БиХ и Хрватској.
Све ово довело је до Новосадског договора 1954. г., документа који је само de iure изједначавао ћирилицу и латиницу, екавски и ијекавски изговор, стандардизовао српскохрватски/хрватскосрпски и прокламовао његову једнаку употребу у Србији, Хрватској, БиХ и Црној Гори како кроз свакодневни живот, тако и кроз образовни систем. Његови потписници су између осталих, били и Иво Андрић и Мирослав Крлежа. De facto, ситуација је била мало другачија. Романсиране идеје о језику дочекане су на нож како у српској, тако и у хрватској јавности, схватајући документ као одређено наметање језика и писма. Договор није био дугог века, јер већ 1972. г., након републичких уставних амандмана, у хрватским школама се учио или хрватски или српски језик уместо до тада хрватскосрпског. Тај тихи пламен и неслагања око језика и писма, одувек су тињали међу балканским Словенима. 60 година касније, српски лингвисти у ревизији Новосадског договора ограђују српски језик од латиничног писма, а у Хрватској се разбијају табле писане ћириличним писмом, док се у исто време доносе акти каква је Декларација о заједничком језику из 2017. г. који потврђују “црногорски“ и „бошњачки“ језик.
Иако не постоје поуздани статистички подаци о употреби ћирилице и латинице код грађана Србије, евидентно је да у ери интернета, паметних телефона, и утицаја који генерално енглески језик има, у свакодневном животу јако мало или никако користимо ћирилицу. Њен значај се свакако огледа у културноисторијском значају који она има за српски народ. Писмо у себи носи традицију, а историјски, када један народ почне да пише, тада настаје и његова држава. Свакако је слобода сваког од нас да изабере које писмо ће користити у приватном животу, али ако већ постоје закони који на папиру дају примат ћирилици у службеним пословима, било би добро када би се те одредбе у пракси заправо и поштовале. Веома је важно сачувати српско ћирилично писмо јер оно у себи носи дух времена и предака; њиме су писани и Мирослављево Јеванђеље и Савино Законоправило и Душанов законик, а ако смо способни да заборавимо писмо из ових дела, да ли смо способни да се одрекнемо и свог националног идентитета?