„Бог је жена“ – матријархални екстремизам

Ватикан, 25. децембар 2017. година. Активисткиња једног феминистичког покрета ухапшена је зато што је „уништила Божић“.

Инцидент који је изазвао пажњу јавности је само један од многих радњи које су предузеле припаднице овог покрета у покушају да се изборе за родну једнакост и равноправност. Међутим, да ли је ту уопште реч о равноправности или о нечему другом?

Шта је уопште феминизам?

Феминизам представља скуп друштвених покрета и идеологија које су настале крајем XIX века у Европи као једна од многобројних последица које је донела индустријска револуција. Главни циљ и сврха овог покрета у почетку је било успостављање једнаких радничких плата и давање права гласа женама (први талас). Након формалног успеха, у периоду од 60-их до 80-их година XX века феминизам је утемељен као правац (други талас). Трећи талас, који траје од 1990-их година па све до данас, карактеристичан је по стављању свог фокуса на родне разлике.

Либерални феминизам

Либерални феминизам, као једна од главних модификација женског покрета, карактеристичан је за први талас индивидуалистичке борбе за изједначавање родног положаја. Главно полазиште овог вида феминизма јесте погрешна представа за коју се веровало да постоји у друштву, а која говори о томе да су жене, по својој природи, мање умно и физички надарене и способне од мушкараца. Као вид средства за остваривање својих циљева и идеја, феминисткиње су закључиле да је најбољи пут до успеха управо кроз законске и политичке реформе. Између осталог, један од значајнијих плодова борбе јесте стицање бирачког права 1920. године у САД. Иако је цео XX век протекао у борби за право гласа жена, поједине државе и данас им не признају основно политичко право у целости (Саудијска Арабија, Либан).

Марксистички, социјалистички и радикални феминизам

Познато нам је Марксово поимање историје људског друштва која је ништа друго до историја класних борби и сукоба. Управо такво схватање је послужило као извориште марксистичком феминизму, чије присталице су сматрале да је капиталистички начин производње, односно капитализам као целокупан друштвено – економски систем, главни разлог постојања родне неравноправности и сукоба као вид класне борбе. Угњетавање и потчињавање жена је представљало једно од главних средстава заштите интереса владајуће класе и капитала.

Радикални феминизам, за разлику од марксистичког, основни извор и полазиште родних разлика и женске потлачености види у патријархату. Примарни циљ активисткиња јесте да сруше систем у коме доминантну улогу имају мушкарци, како у погледу политичке и економске моћи – тако и у погледу власти, војске, религије, науке. Данас, синоним за целокупан феминистички покрет јесте управо овај облик феминизма.

Негде на међи марксистичког и радикалног налази се социјалистички феминизам. Ова дуална теорија заступа, са једне стране, схватање да је женска подређеност последица капитализма, а са друге стране, прихвата аргументе радикалне теорије у погледу рода и патријархата.

Може се лако приметити да феминисткиње наглашавају постојање родних разлика (социјална конструкција), док о полу, као природном, биолошком обележју разликовања уопште и не говоре. Овакво схватање произилази из става да се дете рађа са полним идентитетом, док родни идентитет бира само. Дакле, неко се може родити са мушким карактеристикама, али да током образовања, васпитања, различитих животних искустава, кроз одрастање изабере да буде нпр. жена. Иако је социјално разликовање важно, не треба оспоравати значај специфичних одлика које нам је природа доделила.

Такође, истиче се постојање дискриминације жена у погледу добијања радних места, учествовања у јавним пословима, бављења спортом, политиком и у свим сферама друштвеног живота окарактерисаним као „мушки посао“. У последње време се извесна пажња посвећује подстицању женског предузетништва, учествовања жена у политици, што само представља, на неки начин, наговарање на активности које већина жена и не жели. Немају сви високе амбиције, а неколицина која их има или има могућност да их сама оствари или нема средстава за свој циљ, чак и уз помоћ државе, што доводи до изазивања њиховог незадовољства.

Данас, доста жена учествује у вршењу јавне власти на различитим нивоима, међутим и то „доста“ представља само неколицину. Зашто? Неки теоретичари наводе да се, једноставно речено, мушкарци више интересују за бављење политиком. Сама подела на „мушке“ и „женске“ послове управо произилази из мушке или женске заинтересованости за одређену врсту делатности, што не имплицира да ће жене, односно мушкарци, бити успешнији у „женском“, односно у „мушком послу“. Ипак, ова подела је релативна.

Модерни феминизам јесте у радикалном облику и има један мање или више видљив прикривен циљ, а то је успостављање матријархата, то јест владавине жена, доминације жене над мушкарцем. Овакав циљ означава гажење границе равноправности, одлазак у неку другу крајност у односу на патријархат који је био карактеристичан нарочито за старији облик друштвене организације. Владавина мушкараца није донела неко опште добро, зашто би се сматрало да ће владавина жена донети исто?

Наводи се да сваки вид равноправности, самим тим и полна, односно родна равноправност и једнакост, представља само идеал коме се тежи. Равноправност је савршенство. Свако друштво своје активности треба да усмерава ка приближавању том савршенству и што је ближе, односи ће бити хармоничнији. Екстремистичко удаљавање од равноправности, било у једном било у другом смеру, може нас само уназадити у примитивна бића која ће упорно тежити једнакости, а исто тако упорно је и одбијати.

Гордана Денић