Рођени сте у Сарајеву, одрасли сте у Бачком Грачацу. Када долазите до првих додира са правничком струком и шта је то што Вас је заинтересовало за право?

Током похађања гимназије почео сам да, помало, пратим друштвене и политичке процесе, крајем осамдесетих година прошлог века. То је подразумевало и заинтересованост за функционисање државе, органа власти, политику, што је отприлике оно што се може подвести под уставно право.

Какав сте били студент и да ли сте очекивали да ћете се наћи на позицији предавача?

Био сам добар студент, иако сам пред  крај студија осетио „замор материјала“ што је произвело онај, многима познат, осећај „само да завршим“. Нисам мислио ни планирао да будем наставник на факултету, већ тако, да пробам и да докторирам па можда понекад и одржим негде неко предавање. Желео сам да радим у правосуђу, као судија, међутим, околности су биле такве да сам већ готово 10 година у факултетској настави.

Као професора и стручњака за уставно право, на почетку да Вас питам, какво је Ваше мишљење о садашњем Уставу генерално. Да ли је он заиста толико лош па се жури у његову измену или сматрате да је довољно добар да издржи ову, тренутну, напету политичку ситуацију?

Устав није најбољи ако га оцењујемо из угла уставноправне струке, али свакако да није ни толико лош да не би могао, како кажете, да издржи напету политичку ситуацију. Устав би могао „занатски“, номотехнички да се „дотегне“, редакторски поправи, али то није суштина ни једног па ни овог нашег устава.

Ако ће се већ ићи у ту промену Устава, у ком правцу Ви сматрате да те промене треба да иду?
Да ли је само реч о Преамбули, или има места и за промене политичке природе, рецимо промена у председнички систем или стриктно скупштински систем, смањење броја народних посланика, промена изборног законодавства, већински а не пропорционални систем?

Одлука о промени Устава је политичка одлука. Према томе то можда знају само они који воде политику наше државе. Свакако да преамбулу не треба мењати због правних, државних и симболичних разлога, а моје је мишљење да не треба мењати ни систем власти који је парламентарни са „двоглавом“ извршном власти где је влада претежнија глава. О броју народних посланика, као превасходно техничком питању увек се може разговарати, док је изборни систем уређен законом и свакако „зрео“ за промену, побољшање.

Колико сам успео да истражим, такође заступате тезу да Устав треба да представља „личну карту“ државе и да Устав треба примарно да регулише односе извршне, законодавне и судске власти, док остала питања, попут економског уређења и јавних финансија треба регулисати на другим местима. Због чега сматрате да Устав треба да буде тако оскудан?

Па кад би устав био преопширан, где би било места за законе? Опширан, „ситничав“ устав је крут, може да кочи друштвени развој због тога што не одговара времену, променама а тешко га је променити. Устав уређује најважнија питања демократског уређења власти и људских права. Остало у закон.

На испиту редовно форсирате питање преамбуле. Ако знамо да се преамбула тиче питања Косова и Метохије као „суштинске аутономије“, колико је то гаранција да је Космет заиста у саставу Србије? Тренутна ситуација није охрабрујућа, а и у самом Уставу, Косово и Метохија се спомињу само неколико пута, три пута ако се не варам. Да ли значи да брисањем прамбуле губимо свако право на Косово и Метохију?

Преамбула и још неке одредбе „чувају“ правно АП Косово и Метохију у Србији. Све док се то не избрише из Устава, Покрајина је правно наша територија.

Ви сте учесник „унутрашњег дијалога“ поводом Косова и Метохије. Изнели сте занимљиву тезу о Уставном закону о самосталности Косова и Метохије као једним од начина да се постигне компромис са Албанцима. Можете да нам кажете нешто више о томе?

Та „самосталност“ би била облик самоорганизовања Космета, не и његова независност. Све то би било под капом нашег устава, а практично би становници на Космету самостално организовали свој политички и економски живот. Без правне могућности да буду држава. Наравно, за ове идеје којима се чува образ нашег устава, државе и ове генерације грађана Србије, мора бити заинтересована и албанска страна као и водећа светска сила. Сад то, још увек, није случај.

Суринам је повукао признање Косова и Метохије. После те државе, наступила су још нека повлачења као и одговори неких држава да уопште нису ни признале Косово као независну републику а Приштина је њих приказивала као да јесу. Ако оптимистички узмемо да је ово неки тренд, да ли мислите да се из неког разлога жури са овим дијалогом када ситуација, пре свега политичка и геополитичка, почиње да се окреће у нашу корист?

Није то тренд, нити ту има каквог ланца и домина. Само када би највеће силе које су признале „Косово“ то признање повукле, то би аутоматски значило ланчану реакцију свих политичких слабијих држава. Слажем се да „решење за Космет“ тешко и далеко, за сада немогуће ако би сви да буду задовољени, па ако је тако живи се и са оваквим статус кво стањем. Живот је неминовност. Друго је питање што многи споља и изнутра сматрају да је „решење за Космет“ једино могуће ако се поклони.

Ви сте, заједно са професором Ристивојевићем успели да издејствујете традиционалне симболе Војводине. Какво је ваше мишљење о аутономим покрајинама и да ли сматрате да су оне сувишне у нашој држави?

Теритојална аутономија је већ традиција у Србији, а сама по себи има демократску природу, тако да је не бих оценио сувишном. Сувишна је „држава у држави“, а аутономија је просто облик власти ближи грађанима. Друго је питање зашто државе нерадо и ретко образују аутономије – јер оне могу да буду и извор политичке нестабилности у држави.

Како коментаришете што је бивши председник скупштине поднео потписе грађана са предлогом Устава „Краљевине Србије“? Да ли је могућа обнова монархије и какав је Ваш став поводом тога?

Демократске европске монархије су прихватљив облик владавине. Србија је традиционално била монархија, али мислим да нема услова, „критичне масе“ па чак ни разлога да се република замени краљевином. Некако су се грађани Србије већ навикли да на изборима бирају свог председника.

На стручном скупу Српског правничког клуба: Поглед на Устав Србије – десет година касније, изјавили сте да је један од проблема садашњег Устава положај Уставног суда, да је преоптерећен оценама уставности и законитости. Како тај проблем може да се реши?

Уставни суд је преоптерећен уставним жалбама и у овом моменту, он је практично суд четвртог степена у Србији. Судећи суд. Мишљења сам да се треба редуковати могућност подношења уставних жалби за све и свашта и, у том смислу, донети одговарајуће процесне норме.

Ево на самом крају, да ли имате нешто да поручите студентима?

Порука је да читају што више, буду свесни и упознају друштво у коме живе да би могли да га мењају и да, корак по корак, од испита до испита, иду из успеха у успех. Без страха од неуспеха. Без стајања.

Милорад Маливук

Број прегледа чланка: 3.886