Јубилеј и право на јубиларну награду
Свима је познато да славље јубилеја представља годинама уназад остварен труд неке личности, оснивања установе или неког догађаја. Известан број година мукотрпног рада, одрицања и пожртвовања у већини случајева буде обележен. Обично нас ова реч асоцира на свадбени јубилеј када се прославља 50 година брака звана „златна свадба“. Такође, неретко можемо да видимо у новинама прославе неких спортиста приликом остварног одређеног броја утакмица или постојања неког телевизијског програма. Такве прилике се памте до краја живота са осмехом на лицу.
Ништа мање битнија није ни јубиларна награда запосленог, када се ставља круна на његову каријеру. Иако јубилеј није обавеза послодавца већ само његова „добра“ воља , на шта упућује израз „може“, изводи се закључак да није увек присутан. Тo je прво спорно питање и обзиром да се већина запослених води мишљу да им предметно право припада по закону, што јесте тачно, али и да је послодавац у обавези да им исто обезбеди, што са друге стране није тачно, јер послодавац има могућност (у зависности од средстава и околности) да запосленима омогући остваривање тог права. Јубиларна награда се по правилу исплаћује у новцу, али нису ретке ситуације додељивања јубиларне награде и у виду поклона (нпр. сат, уметничка слика, вредносна честитка или други пригодан поклон).
Наравно, овакво право мора бити утврђено колективним уговором или правилником о раду, односно уговором о раду. Уколико послодавац овим утврди право на награду, тек онда она постаје обавеза за послодавца.
„Јубиларном годином рада“ сматра се она година у којој лице навршава 10, 20, 30 и 40 година рада проведених код послодавца, без обзира на то у ком је државном органу остварио права. Код просветних радника, запослени у школама добијају половину просечног бруто личног доходка, за 20 година следује им цео бруто просек, а за три деценије рада један и по просечан лични доходак.
Континуиниран процес рада, поверење, оданост и неисцрпна снага лица, награђује се тек јубилејом. Зато, особе које су верне својој установи, фирми, свом послу, сматрају да заслужују нераскидиво право на степеницу више у својој професији. Потреба да се буде похваљен или награђен није себична од стране лица које је добар део живота утрошило да би стигло до одређеног нивоа. Зато смо често у прилици да чујемо израз: „Колико времена, толико музике“.