У време повећане међународне мобилности људи, када се уобичајено остварују контакти, сарадња и пријатељства, неретко смо сведоци када прекогранична пријатељства доведу до склапања међународних бракова. Деца из тих бракова или ванбрачних заједница могу да се похвале својим пореклом које је спој различитих култура, религија, расе или језика. Међутим, проблем настаје када дође до прекида заједнице живота јер би у том случају један од родитеља могао дете да одведе преко националних граница.

Као један од многобројних примера наводи се случај Blondin v. Dubois у коме је мајка одвела дете из Француске у САД без пристанка оца, а потом се противила захтеву за повратак детета.

У пракси се јавља велики број оваквих случајева које настоји да регулише Хашка конвенција о грађанскоправним аспектима међународне отмице деце, али, нажалост, не увек успешно. То је мултилатерални уговор који је ступио на снагу 1. децембра 1983. године, да би, пре свега, испунио два циља:

  1. брз повратак деце која су противправно одведена из земље свог уобичајеног боравишта или деце која су на противправан начин задржана у другој држави чланици Хашке конвенције која не представља њихову земљу уобичајеног боравишта;
  2. oбезбеђење да се права на старање и виђање са дететом по закону једне од држава уговорница заиста поштују у другој држави уговорници.

Сам термин „уобичајено боравиште“ није прецизно дефинисан стога судови у сваком конкретном случају одређују његово значење. Неопходно је доказати да је уобичајено боравиште детета у другој држави, а не у оној у којој је дете одведено, да је повређено право на старање, да је подносилац извршавао то право и да дете нема навршених шеснаест година како би се покренуо поступак по Хашкој конвенцији.

Понекад, захтев за повратак детета може да буде одбијен. То је ситуација када се докаже да постоји сагласност другог родитеља или могућа физичка опасност и психичка траума за дете или одбијање детета да се врати.

Како би у ситуацијама неделотворности Конвенције ипак осигурали повратак одведене деце у државу њиховог уобичајеног боравишта, Савет Европске Уније донео је Уредбу Брисел II bis 2003. године. Прописано је да поменута Уредба има примат када су у питању односи међу државама чланицама Европске Уније. Истовремено, предвиђена је и примена Хашке конвенције уколико није регулисано Уредбом.

Уредба доводи до битних допуна. Деца ће се саслушати и то саслушање ће бити од већег значаја, а све у складу са њиховим узрастом. Осим тога, ако дође до одбијања захтева за повратак детета о томе ће моћи да се расправља пред судом државе уобичајеног боравишта и након донесене одлуке биће могуће да се покрене механизам аутоматског извршења одлуке.

Међународно одвођење деце је један од озбиљнијих проблема данашњице и најбоље решење би се нашло у садејству Хашке конвенције о грађанскоправним аспектима међународне отмице деце и Уредбе Брисел II bis. Тиме би се отклонили сви недостаци и евентуалне злоупотребе, али, оно што је још битније, заштитио би се најбољи интерес детета.

Јелена Фрљановић

 

Број прегледа чланка: 1.825