„Свако има право да у другим земљама тражи и ужива заштиту од прогона.“  Универзална декларација о људским правима, члан 14(1)

Пружање заштите и помоћи избеглицама представља велику одговорност држава. На који начин државе налазе решења на изазове са којима се суочава 21.век и која права припадају лицу које име статус избеглице само су нека од питања на која нам је одговорио господин Душан Аралица, службеник за правну заштиту у Представништву УНХЦР-а у Србији.

  1. Шта чини правни оквир међународног система заштите избеглица?

Дефиниција и статус избеглице у међународном правa описани су комплексном мрежом националних и регионалних прописа као и међународним правом, укључујући, а заправо  изнад свега, Конвенцију о статусу избеглица Уједињених нација из 1951. године, као и Протокол о статусу избеглица из 1967. године, ратификованим у преко 140 земаља.

У контексту Европске Уније, Директиве које се односе на азил као део правних тековина у тој области и области заштите избеглица, примењују се као стандарди у земљама Европске Уније и захтевају преношење у национално законодавство које се односи на заштиту избеглица.

У контексту заштите избеглице веома је важна и Европска конвенција о људским правима као и пракса Европског суда за људска права.

  1. Од када се Конвенција о статусу избеглица примењује код нас и да ли се примењује у пуном обиму?

Република Србија је 2011. године званично ратификовала Конвенцију о статусу избеглица (1951). Међутим, као једна од држава сукцесора СФР Југославије која је Ковенцију ратификовала давне 1960-те, Србија се сматрала потписницом Конвенције и примењивала је већи део одредби и пре званичне ратификације. Одредбе Конвенције примењује се кроз Закон о азилу који је усвојен у новембру 2007. године, а чија је примена почела 1. априла 2008. године. У наставку усклађивања законодавства и праксе Републике Србије и ЕУ, а у оквиру преговарачког поглавља 24, недавно је усвојен нови Закон о азилу и привременој заштити (усвојен у Парламенту 16. марта 2018. године).

  1. Објасните нам укратко начин поступања Високог комесаријата ОУН за избеглице у кризним ситуацијама.

У Статуту УНХЦР-а, као један од главних задатака наведено је пружање помоћи држвама на чијим територијама се налазе избеглице као и мониторинг примене Конвенције о избеглицама из 1951. У том смислу је надлежност за збрињавање и проналажење трајних решења за избеглице подељена између држава и УНХЦР-а који представља Уједињене нације односно у ширем смислу међународну заједницу укључујући и међународне донаторе.  У кризним ситуацијама, а ту се пре свега мисли на ситуације великог прилива избеглица у кратком временском периоду, УНХЦР у сарадњи са државом пријема може организовати директно пружање помоћи угроженим категоријама лица. У таквим случајевима УНХЦР углавном организује мрежу не-владиних организација (НВО) са којима потписује уговоре о партнерству у спровођењу дефинисаних пројеката.

  1. Које критеријуме мора да испуни лице како би добило статус избеглице?

Критеријуми за стицање статуса избеглице дефинисани су у дефиницији избеглице у Конвенцији о статусу избеглица из 1951. године. У националним оквирима примењује се Закон о азилу и привременој заштити Републике Србије који у потпуности преузима ту дефиницију. Укратко, избеглички статус ће се признати особи која се налази ван земље свог порекла и која има оправдани страх од прогона по основу расе, вере, нације, политичког мишљења или припадности одређеној друштвеној групи и која због тог страха не може или не жели да се врати у земљу порекла.

  1. Уживање којих права им тај статус избеглице омогућава?

Права која су призната избеглицама су дефинисана такође Конвенцијом Уједињених нација о статусу избеглица из 1951. године. То су следећа права: право на рад, здравствену заштиту, образовање, социјалну помоћ, слободу вероисповести, спајање породице, слободу кретања и друго. Државе у оквиру националног законодавства и сходно материјалним могућностима, могу прописати и већи обим права од оног који је као минимални оквир и обавеза прописан Конвенцијом из 1951. године.

  1. Које искуство бисте окарактерисали као најупечатљивије у Вашем досадашњем раду?

Моја најупечатљивија искуства су везана за рад са избеглицама на Афричком континенту. Димензије ратних разарања и суровост која се исказује према цивилном становништву су непојмљиве. Ипак, и у избеглиштву, ентузијазам за повратак у земље порекла и животна енергија избеглица широм Африке је непоновљива и оставља утисак на све. Иако упечатљива, то ипак нису увек и лепа искуства.

  1. Имате ли неки савет за младе који су заинтересовани за рад у овој области?

Миграције и избеглице као резултат присилних  миграција, представљају феномен и модерног доба. Присилне као и добровољне миграције ће у будућности по свему судећи бити само већих размера и стварати читав низ нових изазова од збрињавања људи, дефинисања статуса до интеграције или стварања услова за повратак у земље порекла. Свакој држави па тако и Србији, потребни су људи који имају не само добру вољу него и стручна знања из области присилних миграција. Мислим да је најефикасније да енергију коју евентуално имају и интересовање за ову област, млади људи испоље у ангажовању и остваривању сарадње са не-владиним организацијама које се баве проблемима миграција и избеглица. У Новом Саду то је на пример Центар за Толеранцију и Интеграцију. На тај начин ће и непосредно моћи да се укључе у рад са угоженим лицима и да у оквиру проналажења решења дају свој допринос и задовоље можда нека од својих интересовања.

Јелена Фрљановић

Број прегледа чланка: 1.729