Жорж Диби (Georges Duby) био је истакнути француски историчар, стручњак за социјалну и економску историју средњовековне Европе. Рођен је у Паризу, 7. октобра 1919. године, a преминуо је у Прованси, 3. децембра 1996. Убраја се у најзначајније медиевисте XX века, као и једним од најутицајнијих јавних интелектуалаца у Француској и свету од седамдесетих година XX века. У почетку се бавио историјском географијом, да би се убрзо преоријентисао на историјске студије. Основне и докторске студије завршио је на Сорбони. Најпре је предавао у Безансону, затим на универзитету Екс-ан Прованс, да би 1970. преузео катедру за Историју средњовековног друштва на College de France у Паризу. 1987. постаје члан француске Академије на позицији 26.

Од капиталних дела издвајају се: „Година хиљадита“, „Време катедрала“, „Европа у Средњем веку“, „Витез, дама и свештеник“, „Уметност и друштво средњег века“…

„Време катедрала“ представља хронолошки приказ средњовековне Европе, њене историје и културе, друштва и религије, кроз периоде рата и мира, свега онога што представља корен и порекло модерне европске цивилизације. Владари, црквени великодостојници, властела и обичан народ, сагледани кроз пејзаже и архитектуру, дочарани оновременски, кроз сивило, патњу, страдања, беду и немаштину, али и раскош, среброљубље и уметничка дела, која и данас плене ванвременском лепотом и гордошћу, будећи у писцу и читаоцу истовремено страхопоштовање и дивљење.

Дело је подељено на три поглавља. Књигу отвара Манастир, наставља Катедрала, а закључује Палата. Прати утврђен редослед Дибија: скромност и мудрост, храброст и напредак, раскош, декаденцију и препород.

 

I

 

У оквиру првог дела – Манастир, Диби описује крајолик севера и запада Европе раног средњег века: „…Ретка насеља, пустолине које се шире у недоглед, парлози, баруштине, шикаре, пашњаци и шуме опустошене пожарима… Колибе су од камена и прућа, облепљене блатом, окупљене у засеоке, опасане оградама од трња“. Признаћемо, прилично суморан изглед „Старе даме“. Наставља описима вароши и градова, камених грађевина и зидина, пореклом још из доба Царства, поправљених на брзину, претворених у цркве или утврђења. Такав је Запад око 1000. године. Запуштен, он наспрам Кордобе на југу и Византије на истоку, окупане у злату и овоземаљским богатствима, делује врло сиротињски и незаштићено. Једном речју дивљина – свет окружен глађу!

XI век представља тренутак који је за народе западне Европе почетак лаганог израњања из варварства. Ослободили су се глади и кренули путем сталног прогреса. Он ће заувек престати да буде плен и жртва најезди, бар је тако изгледало… Каролиншка освајања су за извесно време васпоставила привидан ред и мир у континенталној Европи. Након смрти Карла Великог, неухватљиве гомиле су нагрнуле са свих страна – из Скандинавије, источних степа и са медитеранских острва, којих се ислам већ био докопао – пљачкајући латинско хришћанство. Становништво Европе је у сталном страху, што од ратова, што од примицања 1033. године, коју је у свест хришћана урезала црква, као дан када ће се навршити миленијум васкрсења Христовог и почетак краја света каквог познају. Мисао о армагедону ледила је крв у жилама европског сељака, више него фијук секире незаустављивих Нормана. Истина, зора је свитала, али само шачици људи. Сви остали су и даље – дуго – у тами, беди и страху.

У другој половини XI века долази до постепеног повећања прихода као резултат напретка пољопривреде, похода западних ратника на све четири стране света, оживљавања трговине луксузном робом и препорода високе културе. Властелинство чини окосницу друштва, сизерени су вазалима пружали заштиту, али и право на израбљивање. У рукама неколико породица налазило се све – земља, робови, судство и право на кажњавање. Они су ратници, коњаници, витезови и господари тврђава без круне.

 

II

 

„Свет стари“ – уобичајена је формула у уводу повеља о даривању. Трансформација калуђера од, како Диби сликовито описује: „…Го, пун ваши, презирући своје тело живи ни од чега…“, до монархијски устројене цркве, црквених великодостојника у свили и кадифи и њихове коњице апокалипсе – крсташа, крстова припијених уз сјајне оклопе, десила се за непуна два века! О чему у другом делу – Катедрала, детаљно приповеда.

Инокентије III, тридесетосмогодишњи правник и теолог, изабран је за папу 1198. године. Чврсто решен да се обачуна са свиме сто „не дише латински“, себе је одмах прозвао наследником Св. Петра, Христовим намесником и краљем над краљевима – rex regnum!

Сабор Инокентија III наложио је Јеврејима да носе пришивено округло парче тканине на рукаву, стигму различитости, знак искључења. Млади папа, у корист католичког јединства, скреће крсташки поход са првобитног циља – одбране Свете земље и Христовог гроба од неверника, где су у више наврата били променљивог неуспеха, сада уперени против „шизматика“, обрушавају се на православну Византију, комадајући наслеђе и богатство Ромејског царства! 1204. удружена крсташка и млетачка војска пробија најдебље зидине Света и заузима престоницу Источног царства – најлепши сафир Константинове круне – Цариград – Константинопољ.

У овим пустошењима из Цариграда и Византије однесена су непроцењива духовна, материјална и културна блага – Распеће и плаштаница Исуса Христа, црквене, царске и великашке драгоцености и реликвије. Исту судбину коју је доживео Рим 455, опљачкан, разорен и спаљен од стране Вандала, дочекала је и Источна престоница, овога пута од братоубилачке, хришћанске руке. Ромејско царство постаје Латинско царство. Паралисани, у неверици и шоку, чини се да се Византинци никада нису опоравили. Рестаурирана Ромеја, 1261, након пет деценија под латинском влашћу, више никада неће бити моћна као некад. Мржња из тога времена је остала толико дубока, да су учени људи, али и прост народ онога доба, говорили да би више волели да виде на Аја Софији полумесец него латински крст! Нажалост, само два века касније, жеља им се и испунила – 29. маја 1453. године, Византијска империја – Источно римско царство, које је одолевало још хиљаду година од пада Западног, престало је да постоји. Константинополис постаје Истанбул – главни град Отоманске империје.

Дух Византије, кроз емисаре, културу и иконосликарство, а надасве православље, наставља да живи на североистоку, где се радја нова Империја, која ће врло брзо завладати светом – Царска Русија, као Треће римско царство – четвртога бити неће!

 

III

 

У трећем делу књиге, под симболичним називом – Палата, Диби пише о великом помору у Европи. Наиме, 1348. године Господње избија епидемија куге. У наредне две године она је протутњала Европом, сејући за собом само смрт и до тада невиђену пустош. 1350. становништво старог континента је десетковано. Та грозна пошаст оставила је за собом непрегледне гомиле спаљених људских и животињских лешина и смрад трулог и спаљеног меса који се ширио километрима – од Средоземља до Балтика. Првих година XV века популација у Европи је упола мања него сто година раније. То је данак који је морао бити плаћен.

Ипак, црквена и световна естетика овог периода налази свој највиши израз у украшавању и показивању сјаја. Катедрале и палате парају небеске сводове, стремило се у висину, што ближе Богу. Гаргојли, мурали и розете доминирају архитектуром. Цветају све гране уметности, ренесанса вајарства, сликарства, кипарства, клесарства и тесарства, калиграфије и музике, али и моде на дворовима и међу властелом. Живот је расипан и раскалашан, приређују се забаве и управо тада, пише Диби, дворови постају палате. Цареви и краљеви дарују дворјане, властелу и остале convivae regis – госте краљеве трпезе, богато извезеним одеждама, племенитих тканина, ништа мање величанствених од сопствених. Време је даривања, дворских дама и љубавних светковина, мирише медовина и песма испуњава зидине. А народ? Народ је и даље само неми посматрач који шапуће све гласније, ближи се нови век, време прекоокеанских освајања, промене се могу осетити у ваздуху.

 

Ненад Д. Летић

Текст је резултат рада у оквиру предмета Историја цивилизације на мастер академским студијама, под менторством проф. др Маше Кулаузов.

Број прегледа чланка: 4.735